NIKADA

Nikada nisam bio svoj, samo tuđi
                                           svačiji
                                        društven
Moje misli su bile nedodirljive
Jeo sam sam, spavao po rupama
nezačepljenim

Ja sam lutka u rukama
trbuhozborca
hipnotizera
manipulatora

Moji dani su pusti, noći pune tebe
podneva oblačna, bez sjevera
Ne razumijem zašto, ali nema te

Moji snovi su veći od ljudi
oni ih halapljivo trpaju  u svoja ogromna
usta i žderu
U davna vremena bili su sitni
i neznatni; bezopasni

Ali rastom ljudskih želja
oni se počeše debljati
dok ne postaše tisućutonski, nezgrapni

Groznica realizacije i tvarnosti
rasla je zajedno sa zubima šiljastim

Bog je postao suvišan...
Zar doista!?